SVET JE POLUDEO
Svet je poludeo
Ja sam to oduvek znao
Ali mi je postalo naročito jasno
Kada su me uhapsili zbog čitanja pesama
Bez odgovarajućih dokumenata.
U jedan noću probudio me je zatvorski čuvar
I zamolio maltene plačući:
Ti si poznati pesnik
A meni je otac umro
Bi l napisô u stihovima neku lep reč o njemu
Ja bih to pročitao prekosutra na sahrani
Kremiraće ga i pomešaće prah
S pepelom moje majke koja je umrla pre 10 godina
Ja ću to razvejati svud po svojoj bašti
I posadiću tamo lale i gladiole.
DRAJZER
U dubini crnačkog geta u Njujorku
Gde posle pet popodne meci poput vrabaca
nasumično lete
I vikendom u proseku bude petoro mrtvih,
Gde se belci viđaju isključivo u pratnji
Policijskog vozila,
U stanu usamljene penzionerke iz Petrograda
Koja je umirala od raka
Video sam na polici
Komplet sabranih dela
Teodora Drajzera na ruskom jeziku.
I zamislio sam šta će s tim knjigama biti
Posle njene smrti -
Kako će baciti na đubrište
„Finansijera” i „Američku tragediju”
I kako će zabezeknuta ćirilica zijati
U američko nebo
Smeštena pored starih televizora,
Izlizanih automobilskih guma
I leševa narkodilera.
KOGA SVE U KANADI NIJE BRIGA ZA MOJE PESME?
Osušeni skeleti dinosaurusa
u Kraljevskom muzeju u Ontariju,
Pakistanac koji vozi taksi za „Ben-Taxi Corporation”,
Eskimi na skijama i na psećim zapregama,
hokejaši koji se makljaju na ledu
i padaju kô sveće -
od svih njih ovde, u Kanadi,
nikog nije briga za moje pesme.
Irkinja koja toči pivo u „Traders Baru”
nikada neće naučiti ruski
kako bi Aleksandra Galjpera
čitala u originalu.
Čak i mene samog - ovde, u Kanadi -
boli uvo za moje pesme.
ISTOČNO-EVROPSKI BLUZ
Ruski pesnici u Domovini
do iznemoglosti piju,
muče ih diktatori, muči hladna zima,
nema slobode izražavanja,
fudbalska reprezentacija je ponovo izgubila,
na TV-u, večito, „Labudovo jezero”.
Ovde bi se i Isus naljoskao
i zaspao u snegu.
Ruski pesnici u emigraciji:
i oni, tamo, piju votku kao vodu.
Nedostaju im zavičajne breze,
opštenje na maternjem jeziku,
niko ne uzima mito,
sve sami pederi uokolo.
U avionu na liniji Njujork-Moskva
nad uzburkanim Atlantikom
poete se opet obeznanjuju od pića,
iznad oblaka najbliži su bogu
koji se smrzava negde
u Istočnoj Evropi.
RUSIJA
mi pijemo votku uz kalvados i vino
i pušimo travu
a Francuskinje za susednim stolom
misle da smo alkosi i da nam treba lečenje
kineski manekeni nas pitaju:
zašto vi Rusi plačete kada na Jutjubu
gledate klipove Visockog?
ne znamo ni sami zašto je to tako
zavija napolju ledeni vetar
i mi verujemo da zemlja Rusija
postoji još negde sem u našim snovima
Izvornik: Tatjana Janković blog
